Menu
Vukojebina
Share on Viber

Vukojebina

AUTOR: Sheherezada

„Where wolves are fucking“

 

Evo, živim u Njujorku gradu

živim, radim, a i samo radim

Kuća pos'o, pos'o kuća

kuća pos'o, pos'o kuća

eto, šta znam, a ništa ne znam

a đe da znam

 

Kuća pos'o, pos'o kuća

kuća pos'o, pos'o kuća

eto, šta znam.

 

Tako je pjevao Ekrem Jevrić Gospoda, dok siroče nije u bizarno opjevanoj situaciji između kuće i posla  -  UMRO.

Dok vozim auto na svom putu kuća-poso, mislim ili na rahmetli Ekrema, ili na ono pismo bosanca iz Kanade, kad isti započinje dnevnik hvalospjevima o Kanadi, jelenima i snijegu, a onda završi s tim da jebe mater i snijegu (bijelom govnetu) i jelenima (jebenim nemanima koje treba utamanit)  i grtalicama.

Zašto mislim  i o Ekremu i o dnevniku Bosanca u isto vrijeme, možda ste veći pogodili.

Tako je. Ja u svoju kuća-poso vukojebinu putujem po dubokom snijegu.

Da sad živim na zapadu (košto ne živim) moj put u pripizdinu bi se nazvao vrlo elegantno : LONG COMMUTING. Nekako, imaš osjećaj, ti na zapadu i kad daleko putuju na poso - to je jedno elegantno putovanje. Nema znojenja, nema presjedanja, sjede u visokim land roverima ispeglani i namirisani, pričaju na one telefone iz volana, i dok si reko „vukojebina“ evo njih na poslu. LONG COMMUTING.

Pošto živim u zemlji koja nije zapad, ja samo putujem na poso u vukojebinu. Ili ako ćemo okrenuti perspektivu – s posla se vraćam kući – također u vukojebinu.

Kako god da okrenem, ne gine mi neki neželjeni seks.

Danas na primjer, „jurim“  trideset mada nisam jedan od Topalovića, snijeg mi krcka pod gumama koje su naspram drugih guma ko Sky Cola među Colama, a brisači mi brišu samo jedan dio šoferšajbe, i to onaj najviši i najniži dio. Tako dok vozim moram ili spustit vrat ili ga izdužit ko labud da jasno vidim cestu. E sad, pretpostavka je da bi tada jasno vidjela cestu, ali NEEE. Ceste - NEMA. Zapravo, cesta je TU. Ja znam da ona postoji i da je tu, ispod šezdeset naslaga napadanog snijega i leda, ona egzistira unatoč tome što se ne vidi, kaooo…. štajaznam zrak koji udišeš, božanstvo koje štuješ…tako nešto. Tu je, osjećaj je jasan, samo jebiga - ja ne vidim.

Odlučim zato naprasno, makar malo povećati šanse da preživim ovu vožnju, i skrenem na benzinsku kupiti (žene pažnja) nove METLICE BRISAČA (wtf, metlice???).

Nekako, logično mi je da ih zamijenim tako da bolje vidim cestu koju zapravo NE VIDIM.

I dođem ja na benzinsku, tamo radi žena, i stoji jedan kupac muškarac. Ne znaju ni jedno koje mi dimenzije trebaju, pa JA čitam milimetre, pretvaram u centimetre, kupujem i sad idem postaviti uz njihovu pomoć. JA ne znam postaviti, ali boli me kita, pa ne radim JA na benzinskoj, i tako ostavljam zaposlenici da mi ih montira. Ona ne zna isto, ne zna ni kupac muškarac, i onda ništa – ona meni vraća novac – ja njoj nove metlice brisača, ona VRAĆA stare metlice brisača i ja odlazim.

I dalje vozim produžujući  ili spuštajući vrat po potrebi,  mada sad je bolje – naopako ih je postavila pa mi šoferšajbu brišu bliže vidnom polju.

I dalje gledam cestu koju ne vidim.

I onda…..BLEEEENG….. ono što jasno vidim je moja stara metlica brisača koja odlijeće u šumu prekrivenu bijelim govnetom.

Nastavljam BEZ metlice brisača.

Sreća pa se vodim ženskom intuicijom, stvarno ne znam kako bih se inače dovezla.

LONG COMMUTING MY ASS. Vukojebina žene moje.

V u k o j e b i n a.

 

Imaš potrebu da ostaviš komentarčić?



O NAMA
KONTAKT
Sva prava zadržana

Developed by: A&Ž