Menu
Pet svetskih jela koja su upropastile naše mame
Share on Viber

Pet svetskih jela koja su upropastile naše mame

AUTOR: Beppa Joseph

Život u ex-yu državama nosio je sa sobom mnoge blagodeti kao što je npr. siguran posao do penzije, svi su imali svoje kuće i stanove, besplatno školovanje i zdravstveni sistem koji funkcioniše, ali bilo je tu i nekih mana kao što je npr. ograničen broj TV kanala, čuvene „petstokec“ levisice su mogli da nose samo oni koji su bili jednakiji od drugih (čitaj: švercalo se iz inostranstva ili ti donosio bogati ujak/stric iz Amerike), i ta neka polu-izolacija od svega što se dešavalo van granica naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tako smo sve negde do kasnih osamdesetih tradicionalno najviše uživali u sarmama, slatkom kupusu, grahu, filovanim paprikama i nedeljom bečkim šniclama, a francuska i ruska salata bile su vrhunac kulinarske avangarde tog vremena. Nije to nikome smetalo, kašikom se i inače najlepše jede a i najzdravije, ali u nekom momentu sa početkom kraja bivše države, počeli su kuhinjama naših mama da se šire mirisi nekih novih jela iz najpoznatijih belosvetskih kuhinja. Ti mirisi me i dan danas podsete na to vreme, koje je, da se ne lažemo, ako ništa drugo bilo bar bezbrižno, pa volim da se vratim tamo, makar u mislima.   

Pizza

U mojoj provinciji se tako negde pred kraj tih famoznih osamdesetih otvorila prva picerija i to je bio početak jedne revolucije. Mame su počele da razmenjuju recepte, jer ne može to niko da napravi bolje nego one, a i preskupo je (odlazak na pizzu smatrao se ekskluzivnim izlaskom i ozbiljnim napadom na džeparac), šta znaju ti žabari i tako dalje…Nije tada bilo interneta ni Coolinarike, recepti su se prepisivali rukom i čuvali u požutelim knjižicama nasleđenim od baba i prababa, na čijim su se stranicama gnezdile razne fleke, zavisno od recepta. Npr. ako je recept za gulaš – fleka od zaprške. Ako je recept za kolač – fleka od šama. Mogao si tačno po tim mrljama da napraviš spisak namirnica za određeno jelo. Nego počela sam o prvoj piceriji i prvim receptima za pizzu. Znate sve: testo pet-prsta debelo (Čikago-stajl pizza), od gore tona paradajz sosa napravljenog od domaćeg kuvanog paradajza uz pomoć bele zaprške, (samo rindflajš još fali), obilje podriguše (Tirolska salama BELJE na primer), pregoreli sir u tragovima. Pečurke su bile retka pojava, i to uglavnom one grozne ukiseljene. Na upotrebu origana odvažile bi se samo one hrabrije, ali zato su se kvasac i brašno trpali nemilice. To je praktično bio jedan pizza-kolač (naročito ako bi se umesto paradajza stavljao jeftin domaći kečap koji je od ukusa imao samo slatkoću), ali nama izuzetno drag i nikada se ništa nije bacalo jer si ostatke danima ponosno nosio u školu umesto sendviča ili kifle.

Curry (Kari)  

Nema ovde puno šta da se piše. Postoji metoda za pravljenje karija, kako se šta stavlja i, što je još važnije – KADA, i najbitnije je ovde zapravo prepržiti začine na izdinstanom luku, pa posle dodavati štagod imaš u špajzi, bašti i frižideru. Naše mame svele bi ovo jelo na klasičan pileći paprikaš u koji bi na kraju dodale nešto karija u prahu (onako pažljivo i štedljivo, između dva prsta). Kari bi pre ovoga obično stajao na polici sa začinima godinama jer neko nam ga doneo na poklon iz Turske, a mi pojma nismo imali šta s njim da radimo, tako da je dosta izgubio od ukusa i arome. I da ne zaboravimo neizostavnu „jednu žlicu Vegete“ koja se tada stavljala u sve, bez koje nije smelo da ostane nijedno domaćinstvo, a sve zahvaljujući Stevi Karapandži i Oliveru Mlakaru i Malim tajnama velikih majstora kuhinje. Vrh marketinga! I dan danas se dugogodišnjim emigrantima u Kanade i Australije osim bureka i turske kafe najviše na poklon odnosi Vegeta, a moja mama recimo počne da hiperventilira ako ostane bez ovog sranja (da prostite) prepunog soli i hemije. Zahvaljujući vegeti, samo da dodam, svako jelo ima isti ukus (valjda su toliko naviknuti na to da su se već navukli). I da, „vegeta“ je već postala generički izraz (kao recimo hanzaplast ili kaladont) i odnosi se i na razne kulinate, ce i biozačine. I, usput, niko na svetu ovo ne koristi osim nas.

Špageti bolonjeze

Opet Italija, jer realno, naše mame najviše su volele da se useru Talijanima u tanjur :) Dakle, raskuvane slepljene špagete ala današnji Danubius potopljene u razređenoj slatkastoj supici od paradajza u kom se tu i tamo pojavi i koja molekula mlevene junetine. Ta famozna pašta šuta, za koju niko ne zna odakle se baš pod tim imenom i u tom obliku stvorila samo u Jugoslovena (ne da mi se guglati sada), koja se kasnije pretvorila u fejk „špagete bolonjeze“ ipak nam je, i pored svega bila jedno od najomiljenijih jela iz detinjstva i rane mladosti jer je bilo drugačije i jer se pravilo u veš loncima, pošto ogladniš za pola sata i onda ceo dan kradom odlaziš u kuhinju dok roditelji blaženo dremkaju i dopunjavaš gladni tinejdžerski želudac. Inače, prave bolonjeze su nešto sasvim drugo, ne prave se sa špagetama već sa taljatelama, krčkaju se pola dana na tihoj vatrici u gustom pasata sosu (jer najbolje ih je praviti sa jako sitno iseckanom junetinom umesto mlevenom) i obavezno u njih ide slanina, mrkvica, celer, beli luk…. Nema supice, sve je kremasto i slasno, ljutkasto i slatkasto u isto vreme, i NE, ne može se natrpavati ribanim kačkavaljem već isključivo pravim parmezanom.

„Kinesko jelo“

Generalno, Kinezima su naše mame nanele najveću štetu genocidom nad jednom hiljadugodišnjom, preraznovrsnom i veoma neobičnom kuhinjom za prosečno ex-yu nepce, ali ovde moram da priznam – do inicijalnog skrnavljenja je ipak došlo prilikom najezde „kineskih restorana“ početkom dvehiljaditih. Isto kao i sa picerijama, ova su mesta postala neka vrsta elitnog mesta za izlazak na večeru, a većina ih ničim ne bi mogla opravdati pridev „kineski“ (čast izuzecima). Samo zato što si stavio malo kikirikija preko pržene piletine zalivene soja sosom i to prelio preko brda raskuvanog onog najobičnijeg pirinča (dugo zrno, beli, oljušteni) ili punjenu palačinku podvalio kao „spring roll“ ne znači da si napravio „kinesko jelo“. Ali. Naše mame otišle su još malo dalje od ovih restorana i bilo šta dinstano preliveno preko brdašca od kuvane riže nazivale su „kineskim jelom“. Da ne pričam da je jedan od osnovnih postulata kuvanja u woku, a to je da povrće treba samo kratko i naglo da se prži kako bi ostalo hrskavo, ostao potpuno zanemaren od strane naših mama, jer iako je meso obično bilo pomalo žilavo, povrću je, kao i riži uostalom, duša bila skuvana i raspadalo se u ustima. Nama je svejedno ovo bio totalni hit, i restorani i mamin avanturizam i definitivno nam je I OVO bilo jedno od najomiljenijih jela iz mamine kuhinje.

Pomfrit

Sećate se onih dubokih tiganja kojima je stalna postavka na šporetu, punim ulja koje mora da se iskoristi bar pet-šest puta pre nego što se baci? E pa, tu se baš pržio pomfrit za nas decu, da ne moramo da idemo po kojekakvim kioscima brze hrane i da u toplini sopstvenog doma možemo da uživamo u ovom američkom specijalitetu francuskog naziva. Najgora stvar kod domaćeg pomfrita, jer za njega ne treba neko veliko predznanje ni kulinarska virtuoznost, jeste što on treba da bude izrezan kako treba, na dugačke uske pravougaonike koji bi trebalo da budu podjednake veličine, i da krompir treba da se osuši pre prženja da se ne razgnjeca i da treba da se prži na jakoj vatri i da se pazi da se ne zalepi. Ništa od ovoga nije bilo sveto našim mamama, pa bismo često znali na tanjuru da dobijemo gomilicu pocrnelih komada prženog krompira koji je izrezan na komade različitog oblika i veličine, pa su samim tim neki reš-pečeni, neki gnjecavi, a neki potpuno sirovi. No, nije to ništa što ne može da se popravi velikom količinom gore pomenutog slatkastog kečapa domaće proizvodnje. Mmmmmmmm.

I na kraju, da ne pomislite da sam neki hejter, spisak od pet vrhunskih jela koje ja nikada neću moći da napravim kao moja mama:

1. Sarma

2. Pasulj  

3. Pileći paprikaš     

4. Slatki kupus    

5. Kupus salata 

Imaš potrebu da ostaviš komentarčić?



O NAMA
KONTAKT
Sva prava zadržana

Developed by: A&Ž